Брзо и задихано идем из улице у улицу, разгледам излоге, споменике и зграде, као да ћу све моћи понети у сећању. Свраћам у радње и купујем ситнице, поклоне које ћу понети пријатељима код куће. Узбуђен сам као да отимам од живота, крадем од смрти. Носим поклоне за друге, а идем пун радости, као да то мене са свих страна даривају неким драгоценим предметима и уз њих погледима и осмејцима који вреде хиљаду пута више од предмета. Пролазим непознатим градом као раскошним туђим воћњаком. Разгледам, пазарујем, извињавам се, захваљујем. А преда мном је стално утврђен сат и минут мог одласка.
Иво Андрић
Јелена, жена које нема